Nekada, ne tako davno, saudijska spoljna politika je oblikovana u Forin ofisu (Velika Britanija) ili Stejt departmentu (SAD). Danas postoje i drugi „glasovi”. Saudijski državni kanal Al Arabija upozorio je SAD da će „nožem probosti vlastitu ekonomiju do smrti“ ukoliko se usudi da Saudijskoj Arabiji uvede sankcije, upozorivši (preteći) da će cijene nafte ići „i do 200 dolara po barelu“ u tom slučaju.
Sve u svemu, slučaj Gaza je već odavno prerastao okvire tragedije jedne nacije, ovo su sada pomjeranja tektonskih ploča geopolitike. Saudijska Arabija, Islamski svet razumljivo, neće preterano javno i glasno pričati o metodama uzvraćanja udarca, ali definitivno ovih dana razmatraju sve što imaju.
Čini se da je Erdogan zadao „najglasniji udarac“ realnom vladaru Izraela, Benjaminu Netanjahuu. Ipak, iskusni političar mogao bi i dalje da prilično uzdrma svet, ako se taj svet okrene protiv njega. Nadalje, on sam zna da njegova zemlja čeka nekakva „loša sudbina“ na kraju priče (smena režima, koji bez američke pomoći, verovatno, ne bi opstao ni dva meseca jer, ne zaboravimo, govorimo o najspecifičnijoj državi na planeti) – rešenje koje bi trebalo da prihvati ceo svet.
Sa druge strane, izgleda da ga najviše slana reakcija Muhameda bin Salmana, mladog princa, de fakto vladara Saudijske Arabije. To je država, koja se kao Izrael najviše oslanjala u prošlost, odnosno svoju „mladu istoriju“ u Sjedinjenim Američkim Državama. Niko ne zna zašto je najavio velike projekte diversifikacije ekonomije, ne zato jer je „reformator“ kako su naivno (pod pritiskom duboke države) progutali priču o brojnim medijima, nego zato što zna da se i Saudijskoj Arabiji priprema „demokratizacija“, čime se učini manje sposobnom da koristi „naftu kao oružje u službi Stejt drpartmenta“. Naredne redove posvećujemo očekivanjima Saudijske Arabije, nekada najvernijeg saveznika SAD, regionalnog igrača, od čijih odluka može da zavisi cijeli svijet.
Američki senatori, zarad unutarpolitičkog sukoba u nikada podeljenoj Americi, pozivaju na izbacivanje saudijskog ambasadora, prekid prodaje oružja, prekid podrške u agresiji u Jemenu… Ako predsednik Džo Bajden bude pritisnut do te mere da to mora i da učini, gospodar života i smrti (ako opstane na vlasti) može da pokuša da krene sa osvetama (imajući u vidu njegov dosadašnji način vladanja). To ne bi bilo tako veliko iznenađenje.
Gdje smo danas?
Nekada, ne tako davno, saudijska spoljna politika je oblikovana u Forin ofisu (Velika Britanija) ili Stejt departmentu (SAD). Danas postoje i drugi „glasovi”. Saudijski državni kanal Al Arabija upozorio je SAD da će „nožem probosti vlastitu ekonomiju do smrti“ ukoliko se usudi da Saudijskoj Arabiji uvede sankcije, upozorivši (preteći) da će cijene nafte ići „i do 200 dolara po barelu“ u tom slučaju.
Pretnje postoje, ali se postavlja i realno pitanje: Da li može Saudijska Arabija danas da proizvede takav šok kakav je napravio 1973. godine (tada su iza nje, naravno tajno stale sve najveće svetske naftne kompanije Ekson Mobajl, Britiš Petroleum…)? Može da proba. Svakako. Ali, verovatno efekat neće biti ni približan. Jedno je sigurno, po prvi put u istoriji iza nje će stati Rusija, ali i regionalni rival, politički arhineprijatelj Irana.
Da podsetimo, saudijska akcija iz 1973. izazvala je tektonske poremećaje u svetskoj ekonomiji. Iako je kriza službeno završena 1974. godine, posledice su se još dugo osećale, a neke su i trajne. Striktno proizraelski stav Zapadne Evrope počeo se okretati polako prema proarapskoj politici. A zbog toga je došlo i do napetosti u odnosu i sa SAD. I danas je SAD glavni bastion proizraelske politike, ne Evropa. Razumljivo, SAD uvozi samo 12% nafte sa Bliskog istoka, a Evropa čak 80%, Japan 90%.
Dugoročne geopolitičke posljedice bile su brojne. Prelazak Egipta iz sovjetske u američku sferu uticaja. Znatno veći potres dogodio se nakon sovjetske invazije u Avganistanu 1979. godine, kada su se zemlje Persijskog zaliva (feudalni kraljevski režimi) masovno počele okretati prema SAD, tražeći sigurnost i zaštitu od potencijalne sovjetske vojne akcije.
Danas je situacija dijametralno suprotna.
„Bezbožni Rusi“ su postali primamljiv partner zalivskim petromonarhijama, postoji BRIKS, važne arapske države su izrazile otvorenu želju da pristupe tom savezu. Neke su i primljene.
Cena nafte za vreme embarga se čak i učetvorostručila, sa tri na 12 dolara po barelu (možete pretpostaviti koliko se obogatila porodica Rokfeler). Bliski istok se promenio iz temelja, što se uskoro moglo i jasno videti. Nerazvijene i siromašne zemlje sada su počele da gomilaju ozbiljno bogatstvo (koje je, naravno, transferisano u američke državne obveznice). Kompanije koje su prebacile u Zaliv su, takođe, ostvarile ogroman profit (među prvima bile su Geti, Standard Oil, Kontinental Oil, Atlantik…).
Ipak, danas se prikupljaju nafte i njenih derivata najviše raduju Rusi.
Sa tim velikim novcem zemlje Zaliva počele su masovno da se naoružavaju, a Saudijska Arabija je potrošila više od 100 milijardi dolara u narednim decenijama za širenje svoje fundamentalističke interpretacije Islama, odnosno vehabizma, širom sveta, putem versko-dobrotvornih organizacija. Tako je nastala i Al Kaida. Za Saudijsku Arabiju to je bila neka vrsta pokušaja brutalnog osiguranja, mešanja Zapada u unutrašnju politiku (bili su svesni da ne bi postojali ako bi pokušali da utiču na spoljnu politiku), jer su pretpostavljali da će imati pod svojom kontrolom (i indoktrinacijom) miliona spremnih za sveti rat – Džihad.
Ali šta ako ne bude „Saudijske kooperacije”?
Kako je i očekivano, Sjedinjene Države uvele su sankcije na izvoz iranske nafte i gasa. Iranska vlada je, takođe, odgovorila odbacivanjem takvog režima. Osuđujući potez vlade SAD, Iranci su pozvali Organizaciju zemalja izvoznika nafte (OPEK) da smanje svoju proizvodnju, kako bi se taj kartel odupreo Sjedinjenim Državama. Uz Iran je stale Rusija, Kina i Indija.
Američki cilj u ponovnom uspostavljanju sankcije jeste, u biti, nuklearni sporazum – da dovede iransku privredu do tačke kolapsa, da zaustavi iranski regionalni angažman u Siriji, Iraku i Jemenu, da se osigura da Iran neće vojno ili, kako god intervenisati u Izraelu, te da u finišu svih događanja, proslavi smenu iranskog režima.
Šta ako se već kroz dve nedelje desio ranije „opisani“ scenario, gde Saudijska Arabija nije samo da nije kooperativna već i aktivno stoji da uzvrati udarac Zapadu? Velike sankcije prema Iranu, Rusiji, Venecueli, stupile su na snagu. Za to Važington treba maksimalnu kooperaciju Saudijske Arabije (što režim sankcija prema „odbačenim“ državama budu strožije da će Saudijska Arabija morati „žešće“ da popuni deficit na naftnom tržištu).
Bajden je nedavno računao kako će Saudijska Arabija uskoro povećati svoj dnevni kapacitet proizvodnje od 10,2 miliona barela na istorijski (fizički limitirani) maksimum od 12 miliona. Očekivao je da saveznici porodice Al Saud pre svega UAE, dignu proizvodnju do krajnjih granica izdržljivosti. To se nije dogodilo. Desilo se suprotno. Kraljevina Saudijska Arabija je bila ključni akter (naravno uz Rusiju) smanjivanja svjetske proizvodnje nafte.
Ako izostane saudijska asistencija, Bajdenove želje vezane za Iran padaju u vodu! Dok Sjedinjene Države nastoje da smanje iranski izvoz nafte, postalo je jasno da je to nepraktično. Ne postoji zamena za iranskih 2,5 miliona barela dnevno u izvozu nafte.
Američki trgovinski rat sa Kinom i američka nametanja ekonomskih sankcija protiv Rusije čine Peking i Moskvu manje sklonim saradnji sa Vašingtonom I, prirodno ih okreću saradnji sa Iranom. Štaviše, Bela kuća ne može da računa ni o saradnji Evropske unije, koja je pokrenula nuklearni pregovor sa Iranom 2003. godine i koja vidi nuklearni dogovor kao jedan od svojih najvećih spoljnopolitičkih uspeha. Moćni američki saveznici poput EU i Japana (reklo bi se i jedini) i dalje podržavaju sporazum, piše portal Energija balkana.
Istovremeno, dešavanja u drugim regionalnim krizama ne favorizuju Sjedinjene Države i njene saveznike. Bašar al Asad, potpomognut od strane Rusije i Irana, očito je pobijedio u sirijskom građanskom ratu, američka kampanja u Avganistanu nije uspjela; Saudijska Arabija nije uspela da porazi Hute u Jemenu, što je dodatno ojačalo poziciju Irana, a Katar je prevladao blokadu saudijskih vođa. Ovakav razvoj situacije olakšava Teheranu pronalaženje rešenja za sankcije koje nameće vlada u Vašingtonu. A princu Muhamedu bin Salmanu daje nadu da može da preživi (ne samo kao vladar, već i fizički) samo ako potraži sponzore u Kini i Rusiji.
Dakle, postoje dvije mogućnosti. Ostareli kralj u Saudijskoj Arabiji smeniće sina i prestolonaslednika i krenuti sa obnovom odnosa prema Zapadu ili će se Muhamed bin Salman održati na vlasti (na neki način velikom čistkom već se pripremi za ovakav scenario) i Saudijska Arabija će pokušati da uzvrati udarac na pritiske. Saradnja sa državama BRIKS-a, deluje kao najrealističniji scenario.
